Intervju sa Reljom Popovićem – mladim glumcem filma “Parada” Srđana Dragojevića

Pripremio: Dimitrije Gašić, Media centar FMK

Od Relje smo saznali  šta zaista misli o LGBT osobama, kakva je atmosfera vladala na snimanju filma “Parada”, kao i to da li je stvarno morao da udari srpskog Brus Vilisa, koji mu u filmu glumi oca. Govorio je i o nasilju i da li se, kao žrtva istog, zbog toga opredelio da tumači ulogu huligana kakve srećemo svakodnevno na ulici.

MC: Koliko dugo se baviš glumom? 
Relja: U sedmom razredu sam pohađao školu glume kod Andreja Šepetkovskog, u međuvremenu je Vladimir Perišić organizovao kasting za film “Dremano oko”, gde sam tumačio glavnu ulogu. Kasnije sam igrao, takođe glavnu ulogu, u filmu “Obični ljudi”. Tako sam postao dostupan ljudima iz sveta filma. U međuvremenu sam dobijao ponude, ali mi nisu izgledale primamljivo, sve do uloge u filmu “Parada”.

MC: U “Paradi” tumačiš Vuka, homofobičnog sina ratnog profitera Limuna (Nikola Kojo). Na osnovu čega biraš uloge?

Relja: Nisam imao priliku da biram ulogu za ovaj film jer mi po godinama nijedna druga nije odgovarala. Uvek biram uloge spram pozicije tog lika u odnosu na film, a ujedno tako ispitujem i sebe, pretražujem, jednostavno ne volim nekarakterne uloge i takve uvek odbijam. Vuk se ne pojavljuje toliko često u filmu, ali je on neizbežni deo i film bez njega nije moguć. Zbog toga sam odabrao ovu ulogu.

MC: Koliko su Vuk i Relja slični?

Relja: Svaki čovek poseduje mnogo emocija, neke su manje, a neke više ispoljene. Koju god ulogu dobio, uvek možeš da se zakačiš bar za delić emocije koju treba, u tom momentu, da ispoljiš najviše. Ja nisam sličan sa Vukom, niti se tučem, nisam huligan ni skinhed, ali je činjenica da Vuk jeste neko koga svakodnevno viđam na ulici.

MC: Publika vrlo često poistovećuje stav o LGBT populaciji koji zastupaš u filmu, sa tvojim  privatnim stavom. Razreši nam misteriju i reci tvoje mišljenje?

Relja: Ljudi nesvesno poistovećuju neki lik iz filma sa glumcem koji ga tumači. Glumci sa velikim brojem uloga, ne mogu u jednom životu biti šoferi, ubice, kuvari, makroi, to bi bile šizofrene ličnosti. Ne delim ljude prema nekom opštem mišljenju, opštem stavu, već na dobre i loše. Takođe smatram da niko ne treba da bude ugrožen ukoliko je pripadnik LGBT populacije. Ja se sa mnogo ljudi ne slažem po mnogim pitanjima, ali ne ugrožavamo jedni druge ni na koji način. Strašno je što su ljudi na ovim prostorima u stanju da se posvađaju međusobno jer ne vole istu muziku, iste filmove… Moj stav je da niko ne sme da bude ugrožen.

MC: Film “Parada” je izazvao puno polemika u medijima, a trenutno je i najgledaniji film na ovim prostorima.

S obzirom na poziciju LGBT populacije u Srbiji, da li je ovo pogodan trenutak za film ovakvog sadržaja?

Relja: Za dobre stvari je svako vreme pravo. Za probleme i razmišljanje o problemima, nikada nije zgodan trenutak. Niko ne bi voleo da se baš danas suočava sa problemom. Ne znam šta je pravo vreme i šta je njegova suprotnost, ali je dobro da se ovakav film snimio i da se gleda i što će film edukovati publiku koja nije imala prilike da se edukuje u odgovarajućim institucijama.

MC: Da li misliš da ovaj film može da promeni homofobične stavove?

Relja: Da, siguran sam. Većina ljudi odlazi u bioskope  sa određenom vrstom predrasuda. Verujem da mali broj njih izađe nezadovoljan, ali je veći broj onih koji se, nakon odgledanog filma, zamisle bar pet minuta. Tema ovog filma, siguran sam, pokreće na razmišljanje što predstavlja početak promene stava. Film edukuje i upućuje na marginalizovanu populaciju. Odličan je i treba da postoji jer će definitivno jedan broj ljudi i promeniti stav. 

MC: Kakva je atmosfera vladala na snimanju?

Relja: Film je sniman devet nedelja, ali ja sam snimao svoje scene petnaest dana. Čuo sam da je ekipa poredila ovu atmosferu sa atmosferom na snimanju filma “Lepa sela lepo gore”. Ovaj projekat je okupio veliki broj ljudi koji su verovali u uspeh filma. Nagrada je svakako ogroman broj ljudi koji ga je pogledao. Super je sarađivati sa opuštenim, normalnim, zdravim ljudima.

MC: Jel bilo homofobičnih stavova na setovima?

Relja: Ne sećam se, čak i da je bilo takvih, oni su pristali da snimaju film, znali su o čemu je reč. Nesuglasica nije bilo, to su normalni ljudi.

MC: Kakav je osećaj udariti Nikolu Koja?

Relja: Zanimljivo je da to mnoge zanima. Neki kadrovi se ponavljaju po deset, petnaest puta i ne znam ko bi mogao da podnese toliki broj udaraca. Postoji filmska tehnika koja veoma realistično ume da dočara sve, pa i udarac. Ne znam zašto je to ljudima fascinantno.

MC: Vratimo se na tvoj privatni život. Pre tri godine, bio si žrtva nasilja, kada si bio upucan nasred ulice, ispred škole. Koliko te je to iskustvo opredelilo za jednu ovakvu ulogu?

Relja: Mislim da je nasilje nešto što dolazi iznutra. Svaki čovek ga nosi u sebi, a to se ispolji na ovaj ili onaj način. To što se meni desilo, da neko puca u po bela dana, pomoglo mi je da preispitam šta treba da promenim u životu, koje stvari nisu dobre u sredini, to je bio moment u kojem sam najviše razmišljao. Bilo kakav oblik nasilja je nešto što me užasava, ne u smislu dvojice ljudi koji se potuku, već šta nasilje stvara u samom čoveku. To je jedan veliki teret kog se treba osloboditi. Moja poruka svima koji se u ovome pronalaze je da misle o nasilju kao o nečemu čega se treba osloboditi, ublažiti ga na najbezbolniji način. To vrlo često ponavljam, što je ujedno i razlog moga prihvatanja uloge. Znam šta nasilje može da donese.

MC: Čini se da si našao razumevanje za čoveka koji je mogo da ti oduzme život?

Relja: Svi prave greške, potrebno je naći načina oprostiti. Bilo koja mržnja stvara teret u sebi. Treba ga se osloboditi, ja tako živim, svakodnevno oslobađam negativnu energiju i pokušavam da živim bez nje. Oprostiti je jako lepa stvar.

MC: Član si grupe “Elitni odredi”, glumiš i studiraš novinarstvo na FMK. Gde pronalaziš sličnost između ovih zanimanja, odnosno kako vidiš sebe u budućnosti?

Relja: To pitanje sebi postavljam veoma često. Kažu ljudi da kad-tad dođeš na raskršće gde se treba odlučiti kuda ćeš nastaviti. Ja taj momenat odlažem, za sada mi odgovara da radim sve ovo što radim i da se pritom dobro osećam. Znam da će jednom doći momenat odluke, a najviše bih voleo da spojim sve to, jer ne bih voleo da budem samo novinar, ni samo glumac, a ni samo muzičar. Voleo bih da u tome uspem jer do sada nema takvih slučajeva. Smatram da moj put treba da bude samo moj, kao i da svako treba da ima lične želje koje će ga odvesti do cilja i da u tom putu uživa koliko može.