Intervju sa Antonelom Rihom – autorkom i voditeljkom emisije “Raspakivanje”.

Pripremio: Dimitrije Gašić

Specijalno za Media centar FMK govori o karijeri, ambicijama, zašto je prešla sa B92 na RTS, zbog čega više nema njene autorske emisije i ko je odbio da gostuje u istoj.

MC: Završili ste etnologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a bavite se novinarstvom. Koliko Vas je to usmerilo da se bavite poslom koji je u službi naroda?

Antonela: Kada sam upisivala etnologiju, sada se to zove antropologija, mislila sam da ću time da se bavim. Fakultet mi je dao znanje koje mi je kasnije u novinarstvu i te kako bilo potrebno. Imala sam ambicije da gradim univerzitetsku karijeru, ali te osamdesete su takođe bile krizne u Srbiji, pa su meni kao etnologu, pitanja koja otvara ova nauka, pomogla da razumem tekuće događaje koje sam kao novinarka pratila.

MC: Od 1988. do 1992. ste honorarno radili na Radiju Beograd. Vi ste odabrali, u vreme masovnog otpuštanja sa radija, da sami date otkaz.

Antonela: Ja sam tada bila honorarac pred stalnim radnim odnosom, ali sam primala platu. Kada je nekoliko hiljada ljudi u nekoliko meseci ostalo bez posla, odnosno oterano na prinudne odmore, onda sam ja svojevoljno napustila Radio Beograd jer su oterani ljudi koje sam posmatrala kao autoritet  i od kojih sam učila.

MC: Trinaest godina ste radili na radiju B92, a kasnije i na istoimenoj televiziji. Kao izveštač ste boravili na Kosovu do samog bombardovanja 1999.

Antonela: Kada sam počela da radim, jedan rat je već bio gotov. Radila sam kao novinarka koja radi reportaže van Beograda. U to vreme, mnogo manje sam radila politiku, a više događaje koji su obeležili burna vremena: štrajkovi u Kragujevcu, pa do Kosova čija priča počinje 1997. Odatle sam izveštavala sve do 24. marta 1999. kada su svi novinari proterani u Srbiju.

MC: U vreme kada ste radili na adiju B92, izjavili ste: „Radim u redakciji koja te kritikuje kada pogrešiš, ali i hvali ako nešto dobro uradiš“. Koliko je ovakva atmosfera značajna za rad jednog novinara?

Antonela: Za mene je to iskustvo bilo jako dragoceno. Do 2000. smo bili mala radio stanica sa velikim uticajem. Čuli smo se u tri ulice u Beogradu, ali je naš program reemitovan i slušala ga je cela Srbija. Jaka ekipa uticajnih novinara je tada radila na jednom radiju. Bilo je puno međusobnih kritika i pohvala. Sve u svemu, jedna veoma zdrava atmosfera koja se meni više nije ponovila.

MC: B92 je bio poznat i kao alternativa svim Vladinim medijima devedesetih godina. Po čemu ste se izdvajali?

Antonela: Radio je bio poseban jer ste tu mogli da čujete drugačije vesti od vesti sa državnih medija, drugačiju muziku koju, usled embarga i izolacije, niko nije mogao da čuje. Jednom rečju, bili smo alternativa svemu što je tada predstavljao mejnstrim.

MC: Dobitnica ste nagrade Jug Grizdelj za 2003. godinu. U obrazloženju je navedeno da ste „u svom radu spojili odgovornost sa hrabrošću i veštinom“. Koliko je to bitno za jednog  novinara – istraživača?

Antonela: Svakako da jeste. Mada, ja se uvek prepadnem kada neko pomene hrabrost u kontekstu novinarstva jer ja ne mislim da novinari ne treba da budu hrabri, već da rade svoj posao. Jako je loše da se u bilo kojem društvu, ono što rade novinari, smatra hrabrošću. Nažalost, živimo u društvu u kom se neke teme nikada ne pokreću, pa kada neko to učini, ispada hrabar. Ne, on je samo novinar. Nagrada mi je jako draga, tada sam radila kao urednica na radiju B92, pokrenuli smo emisiju Kažiprst koja je kasnije postala referentna u većini medija.

MC: Hladnoća, staloženost i smirenost – neke su od osobina koje Vas karakterišu, kako se navodi u obrazloženju nagrade Jug Grizdelj. Koliko Vam je to pomoglo, konkretno 2000. godine, kada Vas je Vojislav Šešelj na konferenciji za štampu nazvao izdajnikom, špijunom i odgovornom za ubistvo Pavla Bulatovića?

Antonela: Ta konferencija i moj duel sa njim je dosta odjeknula u javnosti. Nevladini mediji, tačnije urednici, solidarno su bojkotovali SRS sve do izbora iste godine. To je odličan primer medijske složnosti, jer sam se slučajno ja zatekla prekoputa Šešelja, mogao je da bude bilo ko.

MC: Vratimo se na Vaš angažman od 2009. Nakon trinaest godina rada na B92, odlučili ste se da pređete na RTS. Zašto?

Antonela: Nema tu neke velike drame. Mislim da je problem što smo naučili da neko treba doveka da radi posao isključivo u jednoj firmi. To ne bi trebalo da bude tako. Ja sam u jednom momentu osetila potrebu da idem dalje. To je bio sticaj okolnosti koji je ukazivao na to da mi je potrebno nešto drugo.

MC: Pojedini mediji su preneli vest o Vašem angažmanu na RTSu kao „želju za ličnom afirmacijom“. Da li je to tačno?

Antonela: Imala sam i do tada afirmaciju, ali je svakako potpuno drugačije raditi na Javnom servisu jer vas gleda mnogo više ljudi. Nije to bio motiv, ja sam dugo radila intervjue, razne novinarske forme, pa sam htela da radim nešto novo. 

MC: Radili ste emisiju „Raspakivanje“ koja se trenutno ne snima zbog izborne kampanje. Na osnovu čega ste birali goste?

Antonela: Ne radim trenutno tu emisiju jer su političari, za vreme izborne kampanje, pod drugom vrstom pažnje. Morala bih da uletim u autocenzuru. Govoriti o nekoj ličnosti, konkretno u mojoj emisiji, predstavljalo je neku vrstu promocije. Naravno da imam svoje favorite, ali ne gledam to na taj način. Gledam koliko su potencijalni gosti relevantni, da li imaju određeni uticaj na javnost, na događaje koje prepoznaje širok krug ljudi.

MC: Poznato je da u pomenutoj emisiji, uspešno otkrivate javnosti profesionalne karijere medijskih ličnosti. Dosta gledalaca je promenilo mišljenje nakon Vaše emisije o pojedinim gostima. Znajući to, koliko ste se često susretali sa odbijanjem poziva za gostovanje?

Antonela: Bilo je i ličnog nametanja i odbijanja gostovanja. Imate one koji ne žele, pa u nekom trenutku požele, ali i one koji se nameću. Ja sam ta koja bira. Bilo je i onih o kojima je bila emisija, a koji nisu bili sagovornici.

MC: S obzirom da Vojislav Koštunica nije bio u emisiji , da li je on odbio da gostuje?

Antonela: Ja  sam postavila koncept emisije, tako da radim raspakivanje karijera ličnosti bez obzira da li prihvataju gostovanje ili ne. Oni su medijske ličnosti i to je moje pravo. Uvek ih obavestim i time skidam odgovornost sa sebe. Koštunica nije bio gost iz očiglednih razloga.

MC: Koga nikada nećemo gledati u Vašoj emisiji?

Antonela: Kada ste novinar, birate relevantne sagovornike, a ne one koji su vam simpatični ili manje simpatični. Ličnost koja je važna za gledaoce, građane, koja ima neku težinu, zaslužuje da gostuje. Nekada možete da procenite da li je zgodan trenutak da se ta osoba promoviše u medijima. Možete, kao autor, da procenite da li osoba koja širi mržnju, rasističke ideje i slično, zaslužuje medijsku pažnju. Kada ta osoba dođe na javnu scenu, onda zaslužuje da ga pitate sve što treba.

MC: Neki podaci, koje iznosite u emisiji, datiraju iz dalje prošlosti. Koliko     traju pripreme za jednu emisiju?

Antonela: Nekad i po nekoliko meseci samo za jednu emisiju. Dug je proces ugovaranja sagovornika, pretraga arhiva, snimanja i montaže koja traju i po deset dana. Radila sam i više emisija uporedo, pa mi je to stvaralo haos u glavi.