Pripremila: Marija Petrović
Pola sedam ujutru, još nije skroz svanulo. Naravno, pa novembar je. Kiša pada, baš divno vreme za putovanje. Ulazim u autobus spremna na dvanaest sati klimanja, neumesnih komentara šofera i ispraznih priča mojih saputnika. Ali nema veze, videću Italiju, vredi.
Nakon trinaestog sata putovanja i dve pauze na granicama Hrvatske i Slovenije, konačno stižemo u Firencu, rodno mesto Mikelandjela, Dantea, Makijavelija i čuvene vladarske monarhije Medici. “ Italijanska Atina” kako je neki nazivaju zbog njenog umetničkog i kulturnog značaja, Firenca leži na reci Arno i poznata je po svojoj srednjovekovnoj kulturi, a posebno kao kolevka italijanske renesanse.
Odmah polazim u obilazak gradskih spomenika. Prvo nailazim na Cattedrale di Santa Maria del Fiore, Firentinsku katedralu sa Giottovim tornjem, krstionicom i prvom renesansnom kupolom, čija velicina oduzima dah. Laganim hodom nastavljam ka obali reke Arno. Pogled mi se zaustavlja na Ponte Vecchio (Stari Most) i kroz glavu mi prolaze priče vezane za istoriju tog mosta. Nekada su se u malim radnjama na mostu kupovali katanci koje bi zaljubljeni kačili na most, a ključeve bacali u reku Arno i na taj nacin “zaključavali” svoju ljubav. U istom trenu proklinjem italijanske vlasti koje su to pre nekoliko decenija zabranile. Već je počeo da pada mrak, pa krećem ka prevozu koji nas vodi do hotela.
Konačno malo lepše vreme. Ustajem u devet, pola sata putovanja brodićem i dolazim u Veneciju, grad mostova i karnevalskih maski, umetnika i turista. Nestrpljivo se iskrcavam pred mnoštvo uličnih prodavaca sa “original” torbicama i krpicama, spremnih na cenkanje. Ljubazno odbijam sve ponude i nastavljam ka Trgu Svetog Marka ( Piazza San Marco) koji vrvi od turista sa fotoaparatima i mnostva belih golubova. Na samom trgu primećujem prelepu baštu kafica sa čitavim orkestrom u smokinzima, i samo par gostiju. Kasnije saznajem da kafa tamo košta koliko moj nedeljni dzeparac. Zalazeći u senovite prolaze, izdvojena od gungule i škljocanja aparata, otkrivam svu fantasticnost “Kraljice Jadranskog mora”, kako mnogi nazivaju Veneciju. Šetajuci obalom pored Canala Grande koji deli Veneciju na dva dela, nailazim na Ponte del sospiri (Most uzdisaja) sagradjen u 17. veku da bi spojio Duždevu palatu sa zatvorskom zgradom. Prema predanju, preko njega su sprovodjeni zatvorenici kojima su izrečene presude. Naravno kupujem sebi karnevalsku masku, za suvenir, jer u suprotnom kao da i nisam bila u Veneciji.
Ponovo klackanje u autobusu, ponovo komentari šofera, ali srećom samo neka dva sata. Stižemo u Pizu. Krivi toranj, zvonik katedrale u Pizi mi je, naravno, najveća atrakcija. Stvarno je kriv! Nakon završetka gradnje pomerao se 1 mm godisnje. Obilazeći malo i bolje ga zagledajući, primećujem na besprekorno pokosenom travnjaku spomenik vučici, po predanju majci Romula i Rema, osnivača Rima. Ispred katedrale mogu se videti turisti koji pokušavaju da fotoaparatom ovekoveče momenat kako “pridržavaju” toranj. Sedam u obližnju piceriju i narucujem italijanski specijalitet- pizzu. Zaista fenomenalan osecaj, zalazeće sunce, vrela pizza i krivi toranj u pozadini. Come è bella l'Italia!
Нема коментара:
Постави коментар