Piše: Dimitrije Gašić
Specijalno za Media centar FMK, poznata srpska glumica govori o filmu koji je po mnogo čemu poseban, o nagradi od strane UN, o kulturnoj tranziciji u Srbiji, kao i o razlozima zbog kojih je ponuđene uloge tokom karijere odbijala.
1. MC: Pojasnite nam kampanju Plavo srce koju ste pokrenuli kao borbu protiv trgovine belim robljem?
Bojana: Plavo Srce je kampanja Ujedinjenih nacija za borbu protiv trgovine ljudima. Plava boja označava tugu koju u sebi nosi svako srce koje se nalazi u ropskom odnosu. Smatrala sam da je odlično da se skrene pažnja javnosti na ovaj problem, kroz film Sestre i dodatno kroz kampanju koju smo osmislili i koja je pratila film. Dakle, Plavo Srce nisam ja izmislila, ali sam pokrenula kampanju, bila njen nosilac – čime je država Srbija postala prva zemlja u Evropi koja je realizovala ovu UN kampanju.
2. MC: Film Sestre koji ste producirali, predstavlja deo kampanje koji je prikazan u Ujedinjenim nacijama u Ženevi, čak tri puta. Da li ste zadovoljni što su UN prepoznale ovakvu kulturno-umetničku vrstu prevencije?
Bojana: Film Sestre ne predstavlja deo kampanje, već obrnuto – kampanju Plavo Srce Ujedinjenih nacija priključili smo kampanji za film. U Ženevi je prikazan jednom, a u Beču čak dva puta, naravno sva tri puta u UN. Svakako da sam prezadovoljna što su Ujedinjene nacije prepoznale naše napore i doprinos u borbi protiv trgovine ljudima koja je jedno veliko zlo.
3. MC: Edukativni film Sestre, prvo je bio zamišljen kao serija od trinaest epizoda. Imate li u planu da film pretočite u seriju?
Bojana: Da, prvobitno smo hteli da radimo seriju na temu trgovine ljudima, ali nije se mogao skupiti novac. Onda sam konkurisala na medijski konkurs Evropke komisije i kada sam dobila njihovu podršku, odlučila sam da snimim makar ovaj jedan film. Ne znam da li ću se dalje baviti ovom temom, volela bih da kažemo još nešto jer se ne može sve reći kroz jednu priču.
4. MC: Kakav je osećaj biti prvi u nečemu dobrom, s obzirom da je ovo prvi srpski film o trgovini ljudima? Podsećanja radi, Vi ste pre tri meseca u Beču nagrađeni od strane UN, a ne u Ženevi, kako su preneli pojedini mediji.
Bojana: Ne samo da je prvi srpski film, nego jedan od svega dvadesetak snimljenih na tu temu u celom svetu. Lep je osećaj kada ljudi prepoznaju vaše dobre namere, kad cene vaš rad. Pa to svi volimo, zar ne? Nagrade su ponekad važne, jer podstiču, ali ne nužno. Ova iz UN u Beču mi je posebno draga, jer obuhvata priznanje za sve ono što sam kroz projekat Sestre želela da kažem. I bez lažne skromnosti, draga mi je jer je ovde nije dobio niko od glumaca i producenata.
5. MC: Koliko, po Vašem mišljenju, srpski reditelji stvaraju filmove koji za cilj imaju da ukažu na jedan društveni problem?
Bojana: Nasuprot većinskom mišljenju, ja mislim da filmovi ne moraju nužno da ukazuju na društveni problem. Filmovi pričaju priče, neke su tu samo da zabave, neke da bismo bili bolji posle njih, a neke imaju i tu dodatnu svrhu, edukativnu. Mislim da su se kod nas snimali filmovi sa takvim namerama, nisu Sestre jedine. Ali se bave trenutno najaktuelnijom temom.
6. MC: Ne spadate u one glumice koje prihvataju većinu angažmana. Većina filmova i serija u kojima Vi glumite, vremenom postaju kultni (Bulevar revolucije, Nož, Belo odelo, Virtualna stvarnost, Otvorena vrata...). Kako znate koju ulogu da prihvatite?
Bojana: Prihvatim svaku koja me inspiriše, svaku u koju poverujem da mogu nešto da joj doprinesem, da dam tom liku ili projektu. Nikada ne razmišljam o umetnosti unapred. Ona se desi retko, onda kada mnogo glava veruje da radi ono što voli, nešto posebno. Odbijala sam samo one uloge za koje sam znala ili da nisu za mene ili da bi me bio stid da ih prihvatim.
7. MC: Kako ocenjujete srpsku kinematografiju danas i koliko su teme koje reditelji obrađuju važne ili ne?
Bojana: Nisam ja ta koja treba da ocenjuje srpsku kinematografiju danas. Ja se trudim da učestvujem i doprinosim njenom postojanju. Dobro je da je imamo, s obzirom na to koliko država malo ulaže u film i kulturu. Ima reditelja koji obrađuju važne teme. Mislim, sve više.
8. MC: Činjenica je da pozorište postaje sekundarno i da je ta vrsta kulture u mraku. Kako Vi komentarišete ovu vrstu tranzicije?
Bojana: Činjenica je da sve postaje sekundarno u odnosu na programe koji zadovoljavaju niske strasti i pokvarenu maštu. Odbijam da o estradnim programima govorimo kao o kulturi. Film će nekako opstati, makar zbog televizije. Nažalost, kada je u pitanju teatar koji najduže od svega traje, trebalo bi da se zapitamo zašto je to tako? Situacija je alarmantno loša, ali ne od juče.
9. MC: Za kraj, recite nam kako vidite kulturu, pre svega pozorište i film, kroz jednu deceniju u Srbiji?
Bojana: Volela bih da je vidim kao novu renesansu. Sa nekim pravim ljudima na pravim mestima. Koji nisu tu po partijskoj ili bilo kojoj liniji, nego zato što dobro rade svoj posao, a taj je posao važan za svaku naciju. Ja duboko verujem da je situacija u pozorištima rešiva. Samo se time niko ne bavi na pravi način. Nadam se da će posle sledećih izbora neko to razumeti. Ako želi dobro svojoj naciji i narodu koji predstavlja. Što se bioskopa tiče, javila mi se danas jedna devojka iz Kragujevca. Ne poznaje me, pita kada ću gostovati u njenom gradu. Ja joj kažem da ne znam kada ćemo doći na njihovu pozorišnu scenu, ali da će moje nove filmove uskoro imati priliku da gleda. Ona mi na to odgovara: "Još da nam otvore bioskop u Kragujevcu…". O čemu dalje da pričamo, na ovu temu?
